- Imam sed­mo­ro dje­ce ko­ja su oti­šla u svi­jet tra­že­ći bo­lji ži­vot. Ov­dje sam osta­la sa su­pru­gom i hen­di­ke­pi­ra­nim si­nom, ko­ji pri­ma so­ci­jal­nu po­moć i na­dok­na­du za tu­đu nje­gu od 120 eura. Taj no­vac sko­ro da cio tro­ši­mo na nje­go­vo li­je­če­nje. Da ni­je su­pru­go­vih pri­ma­nja od oko 140 eura mi bi si­gur­no umr­li od gla­di – ka­že Sa­li­ha Nur­ko­vić.
Iako ži­ve u se­lu Nur­ko­vi­ći ne­ma­ju sko­ro ni­če­ga sem pla­ca na kom su po­di­gli ku­ću, ko­ja je prak­tič­no pra­zna, jer u njoj sko­ro da ne­ma ni­če­ga sem do­tra­ja­log i iz­u­zet­no po­ha­ba­nog na­mje­šta­ja, po­ste­lji­ne i gar­de­ro­be. Ku­ću su odav­no za­po­če­li ali još uvi­jek ni­je­su za­vr­ši­li iz­grad­nju. Pri­je par go­di­na nji­hov dom je stra­dao u po­ža­ru, a ošte­će­nja ni­ka­da ni­je­su sa­ni­ra­na.
- Sva­ku zi­mu do­če­ku­je­mo ne­sprem­ni jer ne­ma­mo do­volj­no nov­ca da se za­šti­ti­mo od hlad­no­će. Vi­še smo glad­ni i pro­ze­bli ne­go si­ti i ugri­ja­ni. Ova­kav ži­vot nam je ve­o­ma te­žak. Ne­ma­mo ima­nja, a da ga ima­mo mo­gla bih da dr­žim kra­vu i to bi nam bi­la ve­li­ka po­moć, ova­ko prak­tič­no ži­vi­mo na so­li i hlje­bu. Tr­pi­mo, a do­kle će­mo iz­dr­ža­ti ne znam. Osta­la dje­ca su oti­šla put pri­mor­ja i Pod­go­ri­ce i ta­mo se bo­re da pre­ži­ve ra­de­ći naj­te­že po­slo­ve. Bar sam za­do­volj­na što oni mo­gu da pre­ži­ve od to­ga što za­ra­de. Da mo­gu oni bi po­mo­gli nas, ali zna­te i sa­mi ko­li­ko je skup ži­vot u Cr­noj Go­ri, na­ro­či­to ka­da ne­ma­te svoj krov nad gla­vom – ja­da se Sa­li­ha. Is­ti­če da je nje­nu po­ro­di­cu po­go­di­lo to što je nje­nom si­nu uki­nu­ta na­dok­na­da od 72 eura kao pra­vo na put­ne tro­ško­ve.
- Vi­še sam bo­le­sna ne­go zdra­va. Ni­kad ni­sam mo­gla da uži­vam u ži­vo­tu već sam se mu­či­la od kad znam za se­be. Ra­đa­la sam dje­cu, a u ku­ći ni­sam ima­la ni­ka­kvih uslo­va da ih po­di­žem. Ni­sam ima­la ni vo­de, a o ma­ši­ni za veš ni­sam ni raz­mi­šlja­la. Ne­mam je ni da­nas. Moj sin ni­je spo­so­ban ni­šta da ura­di sam već mo­ram stal­no da bu­dem uz nje­ga. Ni­je spo­so­ban ni da se oku­pa bez na­še po­mo­ći. Mno­go nas je po­go­di­lo uki­da­nje na­dok­na­de od 72 eura ko­je je moj sin pri­mao na ime pu­to­va­nja. Ako ne­ko mi­sli da ži­vi­mo do­bro, pa se po­la­ko­mio da nam uki­ne ta pri­ma­nja, mo­že da do­đe i uvje­ri se u ka­kvim uslo­vi­ma ži­vi­mo. Po­seb­no me bo­li što ne mo­gu si­nu da pri­u­štim ne­što bo­lje od ži­vo­ta, da ga li­je­či­mo, ob­u­če­mo, naj­e­de­mo, obu­je­mo – re­kla je Sa­li­ha. Is­ti­če da bi nje­nom si­nu do­bro do­šao kom­pju­ter jer bi, sma­tra, na taj na­čin ubla­žio ner­vo­zu.
- Mi ima­mo pre­ko 1.400 eura du­ga za stru­ju jer ne­ma­mo od če­ga da je pla­ća­mo iako ne­ma­mo mno­go po­tro­ša­ča. Pla­ši­mo se da će do­ći dan ka­da će­mo osta­ti bez stru­je – pla­ši se Sa­li­ha, ko­ja is­ti­če da joj je naj­va­žni­je da ima za li­je­če­nje obo­lje­log si­na, ko­ji ide na te­ra­pi­je u Ri­san, Pod­go­ri­cu i Be­o­grad.
V.Ra


Po­moć

Svi lju­di do­bre vo­lje, ko­ji mo­gu i že­le da po­mog­nu po­ro­di­ci Nur­ko­vić, a ima­ju uslo­va za to, mo­gu upla­ti­ti sred­stva na ži­ro ra­čun broj 57510130496128501482, na ime Sa­li­ha Nur­ko­vić, kod Cr­no­gor­ske ko­mer­ci­jal­ne ban­ke.